Dragana Foršnariča sam upoznao 1978 godine kada sam, sa sedamnaest godina, prvi put kročio u Radio Travnik.
Nema čovjeka u Travniku i šire koji ga nije poznavao. Bilo po predivnom glasu, bilo kao instruktora u auto školi. Generacije Travničana pamte ga i kao muzičara.
Od Dragana Foršnariča sam mnogo naučio o poslu, bez ikakve zadrške dijelio je svoje bogato znanje. Ali od Dragana Foršnariča naučio sam i o ljubavi, pažnji i poštovanju između oca i sina.
Naime, u to vrijeme Radio Travnik je emitovao program od 14:30 do 17:30 sati. Govorni dio programa je bio ranije snimljen a muzika je emitovana s ploča. I skoro svakog dana, zadnja pjesma u programu je bila instrumentala Marijana Domića “Tišina”.
Bilo mi je to malo čudno i odvažio sam se da pitam starijeg kolegu Dragana zašto program završava s tom instrumentalom. Dragan mi je tada ispričao priču o svom ocu Martinu.
Porijeklom Slovenac, nekada u mladosti je bio trubač. a “Tišina” mu je bila omiljena melodija. Na taj način Dragan je svom Martinu iskazivao ljubav, pažnju i poštovanje i ujedno mu slao poruku da je sve dobro.
Od Dragana Foršnariča sam naučio mnogo ali ono najvažnije je da sam naučio kako se, za nekog možda sitnicom, voli i poštuje otac. Od tada pa do njegove smrti, svog rahmetli oca Fahrudina sam gledao drugim očima.
Zahvalan sam Draganu Foršnariču na svemu a ponajviše na ovoj životnoj lekciji. Nadam se da su sada skupa, na boljem svijetu Dragan Foršnarič i njegov tata Martin. I da skupa slušaju “Tišinu” Marijana Domića. Tu negdje je i moj rahmetli otac Fahrudin. Rahmet i pokoj im duši.
Poslušajte pjesmu “Tišina” koju sam slučajno, na Dan žalosti u BiH i Hrvatskoj, čuo danas na radiju. I sjetih se pokojnog Dragana Foršnariča, legende Radio Travnika…
