Poslije “Travničke hronike” koja je bila kultna emisija u programu Radio Travnika, svakako jedna od najslušanijih bila je emisija “Pozdravi, čestitke i želje”.
Emitovana je subotom, a ponekad i vanredno nedjeljom. U toj emisiji čestitali se sklapanje braka, rođendani, odlazak u JNA, dolazak na godišnji iz inostranstva, imendani itd. Godinama je emisiju uređivao i vodio pokojni Dragan Foršnarič – zaštitni glas Radio Travnika.
I negdje početkom 80-tih godina, kada sam počeo raditi u Radio Travniku, Dragan lagano “prebaci” tu emisiju na mene. Valjda se zasitio. I naravno, ja kao najmlađi prihvatim taj zadatak. Bilo mi je dvadesetak godina, furao sam se na rock, i nije mi baš bilo drago da radim te emisije u kojima su 99 % bili narodnjaci.
Čaršijska raja me zezala, i kao niko to ne sluša u čaršiji, ali kad god bih ja nešto pogriješio, sva čaršija znala. Toliko o tome da se nije slušalo u čaršiji. Naravno, emisija je bila hit u ruralnim područjima. I kada sam počeo uređivati tu emisiju, potrudim se da ubacim neku šalu, dosjetku itd. Da razbijem monotoniju i to se raji svidjelo.
Ne znajući, postajem popularan po toj emisiji. Rahmetli moj otac Fahrudin kupio tada Renaulta 4, onog sa “kevom” mjenjačem. Zeleni se k’o gora zelena. Uzmem ja jedan dan “zelenka” i pravac Vitez. Nagazim na gas, kad na okuci prema Novom Travniku, plavi “stojadin” milicija.
Zaustavi me, prilazi mi mlad, golobrad milicajac. Dobar dan, molim vozačku, saobraćajnu i ličnu. Dam dokumente i šutim, znam da sam vozio preko 80 na sat, kriv sam. Gleda mladi milicajac dokumente i pita: “Edin Lolić, imaš li ti druže brata?”. Rekoh nemam. A on opet: “Imaš li rođaka mlađeg?”. Ja zbunjen rekoh ima dvojicu, obojica se zovu Ado.
Aha, kaže milicajac. A šta je tebi druže Dino Lolić? Kažem ja njemu, to sam ja druže. Ako ne vjeruješ zovi radio vezom miliciju u Travniku, imam tamo raju, Žarka Perkovića, Roku mu brata, Želju Prtvara…nabrojim ja njemu pola milicajaca iz Travnika.
Vjerujem druže Dino, nego da ja tebi nešto kažem. Ja “zinuo” što se kaže, šta će mi reći? Prozbori mladi milicajac: “Znaš druže Dino ja sam ti iz Brajkovića i svake subote sam čuvao krave i stoku. Imao sam malu tranzistor i slušao pozdrave, čestitke i želje Radio Travnika, i po tome te znam. Fino si to vodio, narod uveseljavao. I baš mi je dragi da te upoznah. Ja sam Dragan”. I pruži mi ruku. Ja bez teksta, pružim ruku i ne znam šta da kažem.
Vidi Dragan da je meni neugodno, čekam kaznu da izrekne, pa će: “Ovako ćemo, sad te neću kazniti, samo radi toga što si mi drag, a ako te uhvatim slijedeći put da voziš preko ograničenja, ode vozačka. Važi?” Važi druže Dragane, hvala ti, zdrav i veseo bio.
Poslije ovog, Dragan i ja postadosmo raja, kafe a i neka druga pića smo ispijali. Dragan je negdje polovinom rata, otišao iz Travnika, nisam ga više nikad vidio, a volio bih. Pa ako ovo pročita, možda se i javi. A to, što je golobradi dječak, odrastao uz Radio Travnik, moj glas i emisiju “Pozdravi, čestitke i želje” mi je jedan od velikih komplimenata. Ma šta ko o tome mislio. Nego, ja se raspisao, krenulo me.
Budite mi zdravi, veseli i opušteni, pozdrav ljudima dobre volje i namjera. Ide odjava: “To je bila još jedna emisija Pozdravi, čestitke i želje Radio Travnika. Vjerujem da sam bio drag gost u vašim domovima, pozdravlja vas Dino Lolić”.