Nebo iznad Tabić mahale vazda je bilo modrije od Plave vode. Jer tamo je stanovao najbolji dunjalučki moler zvani Papa.
On se popne na lotre pa zviždi Vajtinu staru pjesmu, onu, otkako je stari Travnik nastao i farba oblake iznad čaršije. Kad je trebalo medju prvima uzeo je pušku da brani svoju Bosnu. Hrabar a plaho merhametli. Ihhh, koliko je on starih kuća sirotinjskom svijetu od sebe poriktao i okrečio. Bajdale.
A sve uz pravu starinsku finu priču.
Bio je ponosan na kćer i sinove, baš kao i oni na njega. Svaki bi dan napravio krug dva po čaršiji, javio se starim ahbabima, malo nakiljao svoje najbliže pa bi se vazda glasno smijući odšetao u zagrljaj svoje kuće. Jest bio mrvicu ters, al ne prema svakome, nekakako je svakako izbjegavao papke, ahmake i tokmake.
Nema čaršijskog Travnjaka koji nije njega znao. I poštovao. I svi su ga Papom zvali. Ma ima hin koji da im platiš ne bi mu znali imena i bezimena. Pa je red da kažemo, i da se svako na svoj način pomolimo : rahmet Ti duši naš golemi prijatelju, naš Papa, naš Nisvete Muslimoviću …
Tvoj brat Rusmir Agačević
