Velija se polako spustio na zelenu omahu friško povaljanog otkosa da odmori. Polako je zavijao komadić novinskog papira, dugo ga pljuvačio popravljao, pljuvačio i zalijepio. Oblizao vrškom jezika vlažnu cigaru a višak duhana pljunuo, pa pripalio. Polako pljuckajući dugo otpuhivao duhanski dim u kolutovima.
-Je li ljut?-upita Ismet naslonuvši se na čvačak kose da malo predahne.
-Jašta neg’ ljut, ali nije ljući od tebe- kaže Velija, cerekajući se odgoni muhu s nosa. Ismet i Velija su badže (njihove žene su sestre) pa su jedan drugome serbes svašta govoriti i tako u šali sve poslove zajedno srađivali.
-Sjedni, oturi. Ismet izvadi kesu duhana i komadić novine pa dadne Veliji.
-Jah-reče i ušuti.
-Tako hoće tradicjija-kratko će opet.
-Kakva tradicija, upita Ismet i ukrivo namjesti usta ispuštajući ljut dim i težak vonj kroz njih.
-Vidiš, na priliku , stari ljudi bi na priliku, uz šargiju sjedili ukraj cura i ašik bi se, na priliku, uz komušanje kokuruza oteg’o do zore! Danas je gore u Suhom Dolu teferič, pjeva Hamid Ragipović i Safet Isović, a mi ovde kosimo travu. Nego, hajmo mi ostavit kose u žbunje pa polako na teferič, da vidimo mladih snaša i djevojaka!- radosno proturi priču Velija. Iako su oženjeni odavno su svezali ičkiju za teferiče i rumene djevojke. Na brzinu se dogovoriše, onaj ko danas ne proašikuje sutra će sam doć pokosit čajru.
Usput zrikavci zriču, bumbari zuje, skakavci skaču, žute muhe zuje, dok vuče nogu za nogom Ismet čeprka kuglice u nosu a Velija prelama i pucketa zaglavke na prstima. I domišlja.
-Vidiš, veli Ismetu, u tebe je kosa na glavi pošla sijedit, moja nije. Ti imaš falinku Ismete! Govorim ti, jerbo mi smo badže, jer treba pravo. Ja ću ‘vaki morebit curu begenisat prvi… Ti taki neš’, treba pravo, mi smo badže. Kažu da se svijet u prijašnja vremena jako izopačio, to ti od pakosluka niko ne bi rek’o, pustio bi te da se sramotiš, jadan.
– Ih svi ga sveci, džaba onda idemo, pljunu Ismet sažvakanu travku iz usta pa stade. Od muke mu se vratna jabučica nape.
-Al ne beri briga, nije šećer pao u vodu, mi smo badže-kaže Velija, valjaću ti ja u tome- protegnu se uz obalu otkinu uzrele crne bobice sa trave Havdike. -Sad ću ja tebe ofarbat, daj glavu. Ismetu nije trebalo dvaput govoriti, brzo se sagnuo naštimao glavu, a crni sok kao gar iz Velijinih ruku prođe kroz sijedu kosu. Ismet izvadi iz košulje džepnu špiglu s jedne strane se može ogledat, a s druge strane slika polugole djevojke. Sad više nije izgledao sijed i star nego deset godina mlađi. Zadovoljan što ga je ofarbao u znak zahvale zagrli svog bađana i nastaviše put. Dok se podnevsko sunce cerekalo visoko na nebu iznad Suhodovskih Doca, Veliija i Ismet prođoše kroz Keške i bahnuše pred selo.
EVO BRAĆE KO ZA BRAĆU PITA
SINOĆ BRAĆA DOŠLA IZ KOMITA
EVO BRAĆE EVO ROĐENIJE
NIJEDAN SE OŽENIO NIJE
Pjevajući unišli su u teferić na Doca. Umoran Velija odmah se skljokao u bašću Hazima Delalića i potrbušen pod jednom šljivom, veli: ja ću kasnije, ti opleti. Prilazi Ismet jednoj djevojci, prilazi jednoj snaši, prilazi drugoj snaši, trećoj. K’o neka i bi, a k’o neka ne bi, a k’o neka…’nako , smiju mu se a najposlije ga odbij… Ismet po istilahu prilazi snašama, iamo je tu slabu navadu od davnina. Odnekud zbavio šargiju pa kiti li ga kiti kako najbolje zna: Hehe,
ŠARGIJU JE NAPRAVIO LOLA
ZA CURICE I ZA DOBRA KOLA
NEMA LOLA NI KRAVE NI VOLA
SEM ŠARGIJU I RAMENA GOLA
Smijeh se ograđuje oko Ismetove šargije i pjesmarica.Topi se Ismet od nekakve dragosti pa čekeće ko mlinsko čeketalo. Naslage djevojaka k’o gorske vile u talasima prolaze, đah na Doca, đah na Lopatice. Prođu pa se vrate i opet prođu i opet se vrate, ponovo prođu pa se više ne vrate. Ismet se zaintačio, svakoj prilazi, zapitkuje, zadirkuje….Gamiže i laza mutnožuta svjetina. Lazajući dan je omrknuo…Negdje dole na pola puta, vukući se kućama, na Ismeta i Veliju pokraj Poljanica zalaja nečije pseto. Rijetko su pričali. Rastaše se na Baltinom mostu. Čudio se i vajkao u sebi Ismet. Čudila mu se i duša. Kroz žute zube jedva prozbori:… paskovićke, dabil paskovićke. Pa nijedna! Ni jedna jedina, ni jedna- odzvanjalo u glavi. Kad je bio pred kućom, lomeći prste ,dočeka ga njegova Rasema.
-Vela havle vela kuvete, Ismete dragi, ma kakve su to muzge po licu!
Ismet iz džepa izvadi špiglu, pogleda lice. U njemu se provuče hladan osjećaj, uz lice popeše se ljute plamenice. Dok su išli na teferič crni znoj od bobica trave havdike razlio mu se po licu. Ismet baci ogledalo o kamen i razbi ga.
-Velija ćaća li te tvoj!
Piše: Nihad Karić